Dva galeba bela

Slavujeva se pijesma prekinu, utihnu cvrkut ptica i mijesečina poplavi  šumu,razliju se njeni zraci po listovima koji trepere na nekom povijetarcu tihom.Cijela rijeka bljesnu mliječnim srebrnkastim sjajem.Negde iza gore čulo se čavrljanje ptica koje su lagano tonule u san.Vidijelo se kako lagano silazi noć.Sa planine dopire fijukanje vijetra, njegova će pijesma večeras biti tužna.Tiho,tiho gotovo nečujno izranja mrak iz uvala i ćestara.

             Umire dan pod okriljem noći, na zapadu sunce uranja svoje poslednje zrake u tamu.Vrela i česme zaromoriše presijavajući se na mijesečini,zaspao dugi vijugavi zemljani prašnjavi put.Tihi povijetarac razli se unaokolo i prijatno raznježi šumu i zalegle poljanje pod mijesečinom. Crna tama kao da izbija iz zemlje i uvija se oko stabala i kuća,zavlači po usijecima i dolinama punjeći ih.

   Jedna silueta se polagano prikrada selu na predivnom motoru vozeći ga oprezno i lagano.Negde u daljini se čula glasna muzika.Zastao je,kako bi razaznao riječi pijesme koju je neko pijevao.Prepoznao ih i duboko udahnuo.Seo je na maleni kamen koji je stajao pored puta,izvadio cigaretu zapalio i slušao je.Slušao je riječi poznate mu pijesme i siječao se prohujalog nekog bolnog vrijemena, vrijemena koga pokušava da zaboravi,ali kad god bi čuo ovu pijesmu odmah bi se vratio u njemu,ovoga puta je to toliko osiječajno da nije primijetio kako mu je suza pošla iz oka, osijetio je tek kada je počela da klizi niz obraz.Mahinalno je podigao ruku i obrisao ju.                              

               Bacio je u strani napola ispušenu cigaretu ustao je,munjevito kao da je želeo da se otrgne od nečega i krenuo pokušavajuči da zaboravi sve to ,da izađe iz te agonije patnje.Gotovo je poleteo na motoru ali nije mogao da se oslobodi tih misli,njenog lika njenih riječi...Šta ga je zapravo mučilo ...

Prije tri godine ju je upoznao na igranci baš u ovom selu sasvim slučajno i sasvim neočekivano,tačnije upoznao ju je preko njegovog rođaka.Bilo je to samo neko površno prijateljstvo.Počela je zabava i ona ga je redovito pozivala da igra sa njom.U početku bi samo zavrteo glavom u znaku odbijanja ali kasnije se počeo dvoumiti,jer što ju je više posmatrao više mu se sviđala,bolje rečeno sve se više zaljubljuje u nju,i na kraju je prihvatio poziv.Pogledi su im se u tom trnutku sreli,shvatili su pogledima šta se to događe izmedu njih.Malo zatim je izašla napolju pod izgovorom da joj je prevruće,pošao je za njom.

     Čekala ga je ispred samog ulaza doma kulture.Prišao joj je i upitao nešto nasmejala se sa velikim zadovoljstvom a onda se ponovo vratila u sali.   A on je ostao napolju zapalivši cigaretu prepustio se razmišljanju...Majka mu je želela dijevojku sa kojom će poći na zapad,željela je vizu,a njemu se svidijela ova koju je izabralo njegovo srce njegovi osiječaji,njegovo cijelo biće.Prekinu ga u mislima ruka koja mu se nežno spusti na ramenu,lagano ga udarivši.Okrenu se i u tom trenutku začu njen glas." Gde si odlutao"bila je vesela i otvorena, volela je da se šali.Lice joj je bilo osvijetljeno velikim svijetlom i učinilo mu se još lepšim.Gotovo ju je zagrlio kada se ona lagano odmaknu u stranu orenuvši glavu prema motoru koji je stajao malo dalje od njih.Polagano je krenula prema motoru,sa oduševljenjem na licu,krenuo je za njom.Prišao joj i upitao da li joj se sviđa.Odgovorila je da joj se sviđa previše i da bi volela da se provoza njime.Nije joj reko da je njegov .negde iza ponoći su se ponovo sastali kad se razišla ogromna gužva,kada joj je rekao da mu se sviđa,i da bi želo da mu bude dijevojka.Slatko se nasmijala ne rekavši ništa.okrenula se i samo tiho rekla idem ja sad pa se vidimo...Hteo je da pita kad ali mu je riječ zastala u grlu.Stajao je tu sve vreme i gledao za njenom siluetom dak se nije izgubila iza ugla.Azatim uzeo motor i u velikoj brzini napustio njeno selo,Poneo je sa sobom njen lik u mislima,i to ga je inspirisalo.Sve više i više je mislio na nju i jedva šekao ponovni susret...Prošlo je neko vrijeme kad su se ponovo sreli kada ju je ponovo pitao i kada mu je ljubav uzvratila.bila je zaprepaščena mutorom i tad je shvatila da je to onaj isti kojegje videla one večeri na igranci.

  Nije ga ništa pitala samo ga je pogledala i nasmijala se.Shvatio je to kao molbu da se provozaju i odmah se našao na motoru upalio ga je i samo pogledom reko da se popne iza njega.agaotovo je skočila onako radosna i čvrsto ga je rukama stegla oko struka.Aonda su gotovo poleteli...Trajalo je to podosta vrijemena,to njihovo zabavljanje, a onda je došlo vrijeme da tokaže svojoj majci.Predpostavljao je kakva će biti reakcija majke,ali ipak je doneo odluku da joj sve ispriča...

   Reakcijaje njegove majke bila nekako dvolična pa se ponadao da će možda biti sve u redu,no u podsvesti je uvijek imao njene riječi koje su ga u određenim trenucima toliko mućile da nije znao šta da uradi znao je da mu je rekla ili sa vizom ili nijedna,bolelo ga je ali je isuviše bio vezan za majku.Odlučio je da sve ovo ispriča dijevojci i ozbiljno porazgovara o svemu.Dijevojka ga je upitala ko ti je više važniji majka ili ja?dugo se mislio znao je odgovor ali je znao da će je izgubiti odmah po davanju odgovora.I konačno rekao "Volim vas obe,ali...ali majka je ipak majka to i ti znaš".Ništa nije rekla samo je lagano ustala očiju punih suza i lagano krenula ka drvetu koje je bilo ispred njih uhvatila se za granu i pogled uperila u daljinu.Ustao je i on, u očima mu je zablistala suza,voleo ju je i više nego što je mislio,prišao joj je i pokušao da joj kaže još nešto ali ga je presekla pogledom.i naglo se okrenula i potrčala prema putu,nije se više okretala.Stajao je ko ukopan i ispračao je pogledom,shvatio je koliko mu je u istini značila,i prebirao po svojim mislima na nju.Pitao se zašto sve ovo...nisu se više viđali.Po koja poruka bi doletela na telefonu kad-kad sa odgovorom kad-kad bez,dok na kraju više i nije bilo poruka.Prolazili su dani,a voleli su se,i to je teajalo sve do vremena kada mu se desilo nešto što nije očekivao kada je imao gadnu nesreću,kada je pao sa motora i slomio nogu.

Nije odgovarao na poruke koje mu je slala.Postajala je sve tužnija i nervoznija sve dok joj se nije javio porukom.-"Oprosti nisam mogao da ti se javim do sad imao sam nesreću i ležim u bolnici sa slomljenom nogom,a nisam se javljao jer sam prilikom pada izgubio telefon koga i dan danas nisam našao.Javljam ti se sa telefona jednog prijatelja ovde u bolnici,i samo da ti kažem da sam sve vreme dok sam se borio sa bolovima mislio samo na tebe...VOLIM TE i voleću te zauvijek"-pročitala je poruku i shvatila je u čemu je bio problem,i zaplakala jer ga je još uvijek jako volela.Tražila je načina kako da ode da ga posijeti, sa kim da ode.  

Na kraju je odlučila da se povijeri svom najmlađem bratu i zamoli ga da joj pomogne.Pričala je dugo sa njim i na kraju mu sve rekla,prečutala mu poslednji sastanak,ali sa dozom straha na njegovu reakciju,ali ispalo je baš kako je želela,i sledečeg dana se našla u bolnici tražeći njegovo odijeljenje na kome je bio smiješten.Ubrzo se pojavila na vratima njegove sobe.Zaprepastio se kada ju je vidio,nikako ju nije očekivao,pitao se šta je ovo. Kada ga je vidjela na krevetu sa gipsom na nozi poletela mu je u zagrljaj,slutila  je da je to možda poslednji no sve jedno joj je sad.Mlađi brat mu se samo nasmejao i prijateljski pružio ruku govoreči u šali da nevozi toliko brzo.Znali su se oni od ranije.

  Ostali su tu nekih pola sata a onda je mlađi brat reko da ide da se malo prošeta i da će se vratiti za neko vrijeme.Oni su izašli napolju.Pitala ga je kako se osiječa kako mu je noga i kako se to dogodilo.Pričao joj je sve ali mu je glas drhtao i u jednom trenutku im se pogledi sreli vidijeli su suze jedno drugom u očima.Šta se ovo događa sa nama zapitala se,nije joj mogao odgovoriti.U jednom trenutku je stala ispred njega i pitala ima li nade za nasili ne,u tom trenutku se na samom ulazu pojavila njegova majka,pogled mu se sledio a lice ukočilo ko da je video duha,i tiho prošaputao "nevijerujem".Tada je i ona okrenula glavu i vidijela njegovu majku.Znala je zašto joj je tako odgovorio.

Majka je lagano prišla i uljudno se pozdravila sa sinom a i sa njom i krenula ka njegovoj sobi,a za njom su i oni.Ona mu je pomagala držeči ga da stigne do kreveta,i samo što je seo upitala ga je:"Koja je ovo dijevojka".Pogledom je prešao preko dijevojke i podigavši glavu odgovorio da je to ta dijevojka, dijevojka o kojoj su razgovarali.Tada se pojavilo crvenilo na licu njegove majke oboje su gledali u nju i čekali njenu reakciju.Bila je zaprepaščujuča i glasila je kratko.Izaberi jednu od nas,ili nju ili mene,i da jedna od nas smesta napusti ovu sobu.Dijevojka je već znala kakav je izbor, samo ju je umiljato pogledala,zatim se lagano okrenu njemu i tiho plačnim glasom progovori:"Zaboravi me više,zaboravi jednu malu siroticu koja če viječno  da te voli i dugo plakati za tobom,shvati da si mu uzeo pola srca,odnosno da sam ti poklonila i netražim ti da mi ga vratiš,neka ti ostane za usponenu".priđe mu i lagano spusti usne na negov obraz prošaputa sretno ti bilo...A onda se okrenu i krenu prema izlazu.Oboje su gledali za njom,majka se sledila od situacije u kakvoj se našla, razmišljala je dali to ona unesrečuje svoje dijete,no nije popustala, tad u je njegovom oku vidijela suzu koja je sijala,plakao je i njegov prijatelj dodavši samo "šteta".Izašla je a oni su dugo zatim čutali.nije progovorio ni jedne sve vrijeme dok mu je majka bila tu a i dugo zatim,nakon njenog odlaska.Proveo je još nekoliko dana tu i nije bio toliko raspoložen kao do tad,kao do trenutka kada se pojavila ona na njegovim vratima.

Krenula je lagano hodnikom i plakala,pitali su je jel joj neko umro možda,odgovarala je da jeste.Otegao joj se hodnik i taman ga je prešla začuo se glas, glas koji je dozivao nju, glas jednog očajnika što gubi nešto drago.Nije se okrenula nastavila je i izašla.Bilo joj je još teže,skrenula je do obližnjeg parka sijela na klupi i isplakala se,a onda se sijetila da bi trebao da joj naiđe brat pa se malo pribrala doterala i izašla ispred ulaza bolnice,malo zatim se pojavio i njen brat ništa mu nije rekla a i ništa nije primijetio,morala je još i da glumi.Od toga dana više nije htijela ništa da je iznenadi,zvao je telefonom da pokušaju ponovo,nije htijela,sve dok se nije pojavio drugi u koga je nekako stekla povijerenja mada nesigurna ali mu je ipak vijerovala.došlo je i do svadbe,saznao je da se udaje i sa velikim buketom ruža joj je došao na svadbi kao nezvani gost.Prišao joj je i dao cviječe,sledila se kada ga je vidijela no nije to pokazala nikakvim gestom bila je potpuno mirna,naizgled a u duši je pretrpijela nervni slom.Najradije bi zaplakala i obavila mu ruke oko vrata.Možda nije trebao doći.No ipak je otpratio do kapije novoga doma,zadnji put ju je pogledao na samom ulazu u domu i okrenuo se i pošao nazad.Bilo mu je to jajteže što ga je zadiesilo u životu.Doživijeo je veliku eksploziju u duši...

Malo zatim je ispunio mojci želju i oženio dijevojku sa vizom no prema njoj nije ništa osiječao,gotovo da je sve to bilo mahinalno,na svadbi je bio kao mumija neraspoložen i tužan.U jednom trenutku mu je prišla majnka i zagrlila da mu čestita,na što joj on odgovorio"majko ovo nema smisla"no znao je da povratka više nema.Vrijeme je da poleti na zapad .Aerodrom,mnogo svijeta,čeka let,i nervozan šeta levo desno,ne pridaje veliku pažnju svojoj"maminoj"izabranici,zaprasvo gotovo da ga i ne zanima.A dođe vrijeme i da poleti,svo vrijeme je bio sa njom u mislima,i odlučio da joj napiše poslednju poruku,poslednju,oproštajnu.Ušao je u avioni i počeo da piše:"Svijet je takav okrutan i lijep,iznenadi te i uvrijedi, tek sam sad shvatio,imao sam lijepu jabuku u rukama i izgubih je sad imam vočku koja mi nije po ukusu,zapravo punu gorčine... pogriješio sam što sam podlego želji svoje majke, kajem se i kajaću se to znam...Ti si nešto najlepše što mi se dogodilo,shvatio sam to olako,sad me boli,i deo moga srca je ostalo tamo gde je i tvoj deo.Zbogom ,zbogom zauvijek,i neka ti sve prosto od mene bude,jedino te molim nemoj me kleti..."Poslao je poruku no nije znao da li če dobiti odgovor na nju...čekao ga  je svo vrijeme leta,svo vrijeme boravka na zapadu,i dan danas ga čeka...

Jutro je.. Dan se polako rađa na horizontu negde daleko prvi zraci svjetlosti

poput senki se zavlače u svaki ugao,gurajući i poslednje tragove tamne noći.

Budi se grad.Prvi zvuci sa ulice dopiru do moje svjesti a ja još uvek ležim tu zamotana senkom prošlosti.Pokušavam se oteti od sećanja koja vladaju mojom dušom,od misli koje mi nedaju napraviti novi korak.

Osećam da već duže vreme tapkam na jednom mestu a to nisam ja.To ne liči na osobu koja svom snagom gazi kroz život ne osvrčući se na druge.

Pokušavam naći rešenje,odgovor na bezbroj pitanja koja mi se vrte u glavi,pitanja na koje nemam odgovora.Hmm..... možda ga i imam ali ne želim da prihvatim taj odgovor.Možda me je strah toj istini pogledati u oči,strah od neizvesnog,od toga šta će posle biti.

Shvatila sam da bježim sama od sebe,od istine.Od istine? Šta je u stvari tu istina?Da li je istina to što osećam u dubini svoje duše,to što već danima pokušavam da sakrijem i od same sebe u podsvjesti ili je istina...i pored svih razmišljanja nemogu je napisati.Samo uporno pitam sebe,zar ja?zar meni?Primećujem da sam zbunjena osećanjem koje mi se dušom širi.

Sama pomisao na njega izaziva mi buicu u dusi.Buicu toplih osećanja koje za čas preplave celo moje telo.Osećam čežnju,želju da ustanem i pogledam gde je.Mada znam da ga ne mogu videti,da je sve to tako nestvarno i daleko.Svesna sam isto da sam ja samo jedna mala tačka na horizontu koja se ponekad pojavi u njegovom oku i isto tako brzo isčezne.

U stvari nisam ni sigurna da li zna da postojim da sam biće,koje još uvjek u sebi krije toliko iznenađenja.A ipak skupljena na ivici svog kreveta krije se od same sebe,i od svega što joj bol nanosi,što je može raniti.Stare rane još krvare i bole.Kada ću biti spremna za novi početak?Neznam...verujem da je taj početak još daleko...verujem da taj početak ne moze bilo ko da ga pokrene,a on je na dobrom putu da uspje.

Samo što on to nezna,ili mozda ne želi.Ja sam za njega samo jedna tačka,ja sam samo neko iz mase.

Dole niz ulicu kestenova,

Postoji jedna kuća stara,

Na kapiji venac stoji,

Ko iz nekog košmara.

Na vencu uvelo cveće,

Kao ljubav moja stara,

Samo mi tugu donosi i,

Srce moje umara.

Tu ispod hlada kestena,

Govorio sam joj lepe reči,

Od zaborava je čuvao i,

Jos mnogo toga hteo reči.

Ali od svega toga ostade,

Samo kuća stara ,

Na dnu ulice kestena ,

Ko iz nekog košmara.

I na kapiji,

Tvoj svadbeni venac,

Još uvek stoji,

Ali i on svoje poslednje dane ipak broji.

Sjećam se nje jer je znala da voli,

Al'  je živjela  u svetu lazi,

Nije znala šta su jad i boli,

Njen svijet  joj je bio od svega draži.

                          *

Znala bi uvjek pravi savjet dati,

Pomoći onom koji vodi brigu i pati,

Sjetim se nje i suze me guše,

Njenih vrlina samo retki se mogu domoći.

                         *

Znala  je da shvati onog koji pati,

Znala, jer je i sama prošla kroz te muke,

Sve sam joj mogao reći a ona da me shvati,

Zlatne su bile njene ruke.

                        *

Proklinjem njega što sruši njen dom,

Što otjera djevojku sreće putem vječne boli,

Pričala mi je i ponosila se njime,

Umrla je a nije prestala da ga voli.

                        *

Na sprovodu bio sam samo ja i on,

Koji je doveo u grob svojom rukom.

Bio je previše sebi sklon,

A sada gleda u grob sa bolom i mukom.

                       *

Suza mu je tekla niz lice,

Shvatio,da je za njenu smrt kriv,

Da je uništio djevojku koja je tek u život krenula,

Sjećam se tog dana i taj dan mi duša uvjek sniva.

                    *  *  *

                           Noć bez tebe ravna je paklu,
                  Kao da hodam bos po staklu,
                           I teret veliki na sebi nosim,
                                                   U takvim noćima od tebe prosim.

                                    A ti se smiluj prosjaku ovom, 
                   Što sedi sam za praznim stolom,
                                         Koji neće moći da ti plati,
                   Al’ znaće ljubav da uzvrati.

                                 I bićes mu sreća,i bićes mu sve,
                 Za tebe če da diše,za tobom da mre,
                           I bićes mu ljubav i bičes mu lepota,
                 Voli ga i bićes mu smisao života.

                           I smiluj se ne ostavljaj ga samog u noći,
                   Ostani kraj njega nemoj poći,
                           Ne gradi mu noći na ivicama pakla,
                   Shvati ona je duša od stakla.

Plakala  je u mom zagrljaju kao djete malo,

Ne vjerujući da je kraj sreće,

Njeno srce za rastanak nije znalo,

Ni slutila nije da me više vidjeti neće.

Jecala je i zatvorila oči,

Mislila je da je sve to neki užasan san,

I samo je znala da odlazim te vedre noći,

Da mene odnosi neki novi dan.

 "Reci da ovo istina nije",

Sa suzama u očima gledala je u mene,

"Zar nikad  mi ljubav neće biti kao prije

Zar da mi ljubav postanu hladne stijene".

Bilo mi je teško slušati riječi njene,

Svaka mi je cepala dušu,

Gledao sam oko sebe u granine sjene,

Osječao sam u sebi užasnu životnu sušu.

Drhtala je u naručju mome,

I tek kad sam shvatio koliko je ljubav njena  bila jaka,

Nisam se nadao da riječi ljubavi mogu tako da me slome,

Mislio sam da  postoji spas,al od njega ni traga.

Nisam joj ništa rekao tada,

Samo sam poslednji put poljubio usne vrele,

Znao sam da nikad više neću je videti od sada,

Noći sreće sa njom na tuge su se svele.

Okrenuo sam se i otišao sa suzem u očima,

Ona je ostala I plakala jer me više nikad nece imati,

Okrenu sam leđa životu I divnim noćima,

Otišao sam u tami I ona ništa više o meni neće znati.

                              >>> *04.09.2009* <<<

Šetala je obalom reke,zagledana u talase koji se nekuda odmicali.Po koji put bi podigla pogled osječajući da je neko posmatra,neko od usamljenih,kao ona sama.Pognute glave koračala je pokušavajuči  da sredi svoje misli,da se sabere od šoka predhodnih dana.

Cela njena prošlost joj se na jedanput vratila u sečanje,ceo život..Pred očima su se rađale slike kao u nekom filmu,slike djevojčice sa pletenicama,razdragane djece iz komšiluka,djevojke prve ljubavi,prvog poljupca,prvog sastanka..Sve je to nekad izgledalo tako čarobno.Mislila je da če večito tako biti,da če taj osječaj u srcu vječno trajati.

Onda prvo razočarenje,prva izgubljena ljubav...Bili su to dani patnje,suza,bježanje od drugih...Prišla je jednoj drvenoj klupi i sela je..Dalje zagledana u daljini,fizički je bila tu,al u mislima daleko,jako daleko...Ponovo se prisetila svih gubitaka u životu,svih poraza i svega što je ostavilo traga na nju,na njena osječanja..

Često se tokom ovih godina pitala u čemu je pogrešila,zašto baš nju proganja ta sudbina.Nije imala odgovora,nikad nije dobijala odgovor na ta pitanja..Sve je to bilo prošlost,rane su zarasle ali ožiljci su jos uvjek tu,čekaju samo priliku da počnu ponovo da krvare,da zabole.Kako posle svega opet povratiti poverenje u ljude?Pitam se kako?- pitala je sama sebe..Kažu neiskrenost,gluma,lažne maske i laži se brzo otkriju..

Prema nikom nije bila tako iskrena i otvorena kao prema njemu,rodilo se veliko poštovanje,dozvolila je da u kratko vrijeme to poštovanje  preraste u nešto više.Osećala ga je u svakom trenutku,osječala je kad je neraspoložen,kada je veseo,kada je u mislima odsutan,mada je bio tu i pisao,osjećala ga je svakom ćelijom svoga tijela,cijelim svojim bićem.

Suze su joj protekle iz oka,nije ih ni osjetila,bila je zamišljena,odsutna,imala je osječaj da se ceo svijet srušio da je potpuno sama...Nečija ruka joj povratila stvarnost,podigla je pogled tek onda je osjetila suze po licu.Kraj nje je stajala neka starica,držala ju je za rame i upitala tihim glasom „Gehtes ihnen gut“-pošto nije bilo odgovora starica je i dalje upita “Soll ich rettung anrufen” .Lagano je ustala I ljubazno se zahvalila starici ii nastavila je dalje...dalje u nadi ta če taj neko uvideti gde je greška,da če joj oprostiti pa makar k’o prijatelj za nju biti…

Prohladan dan,tmuran,smiren i tih,

Tužna ulica,pusta,od dugih kiša još vlažna,

Misli se nižu,pišu životni stih,

Dušu u tamu diže oluja sećanja,bolna i snažna.

Jeza čežnje tijelo hvata,vrti u krug,

Gutam zrak,osjećam da ga gubim,

Tuga me sebi zove,ona je moj najbolji drug,

Usne boli,čećnje i nesreće strašno ljubim.

Odvajam se od tla,osjećam da gorim,

Žudim ta toplinom,koju nikada imati neću,

Dižem se u oćaj,ne želim protiv njega da se borim,

Bacam pogled poslednji na ljude i nedostižnu sreču.

"Prokleti živote"-grčevit urlik sa usana kreće,

Zatvaram oči,usne stežem,rukama lice skrivam,

Osečam jesen u sebi,bacam sve na izgubljeno prolječe,

Ponor svoj iz tren u tren snivam.

Suza bi krenula al ni to višse ne ide,

Sve su suze pale,Još samo krv umesto njih može poći,

Zovem drage uspomene,al ni one se vise ne vide,

Tijelo drhti,jeza ga hvata,sklapaju se oči.

Pružam ruku,vrtlog životam me vuče ka dnu,

Isprekidano udišem zrak koji mi ponestaje,

Moja jedina zvezda se gasi,ona draga u mom snu,

Zrak udisem,živ sam al živjeti prestajem

Ljubav je izvor života,

Ona nas vodi i snaži,

Zato je uvek i celog života,

Čovek uporno želi i traži

.

Ljubav nam ulepšava dane,

Sve misli i postupke usmerava,

Uzdiže u nebesa,ispunjava nade,

Gospodari nama i opčinjava.

Ali ljubav ima jednog vernog,

Pratioca kao kiša dugu,

Donosi pored osećanja,sreće,

Mnogo patnje,bol i tugu.

Koliko smo srca ranjenih,

Donose ova osećanja lepa,

Jer se predajemo bez opreza,

Ne znajući da je ljubav slepa.

Jer u njoj ne vidiš dalje,

Od objekta ljubavi svoje,

Ne vidiš prevare i zamke,

Koje uvek iza ljubavi stoje.

Ali kad ljubav ne bi pratili,

Velika bol i tuga,

Ne bi bila ljubav,

Bila bi to neka osećanja druga.

Jer i ako je u ljubavi i u ratu,

Svako sredstvo dozvoljeno,

Ostaje ipak večna dilema,

Da u ljubavi pobednika nema.

Sedim sam i razmišljam.....

Razmišljam kuda sve ovo vodi,

Ali jedno znam,

Da mene neće odvesti nikud.....

Jer me sve ovo uništilo ,

Uništilo do kraja,

Ti si me uništila.....

Nisam više sposoban razmišljati o tebi,

A kad mi nešto kažu ne čujem ih,

Kao da si odjednom nestala iz mog života,

Kao da te više ne primečujem,

Kao da nema te.....

Eh da je barem tako.....

Jer varam samog sebe,

Kada kažem da mi ne značis ništa,

Jer da je to istina ne bih se osećao ovako.....

Ovako jadno.....a to je zato jer nema te,

Ali suze nisu lijek,

Zato ne plačem,

Pogotovo ne zbog tebe,

Ali plače mi se ti to dobro znaš,

I ne želim više glumiti da mi nisi sve,

Jer dobro znaš da sam te volio,

A ljubav se ne zaboravlja,

I kako ću te uopšte zaboraviti?

Kako?????

Ne znam?????

Jednom kad ti suza licem poteče,

I kada ostaneš sama u noći,

Značeš kako jako boli i peče,

Kad čekas onog ko nece doći.

Jednom kad napuste te ljudi,

I oni koji su ti bili možda sve,

Možda se ljubav u tebe probudi,

Sjećanje na dane protekle.

Želiš negde krenuti večeras,

Ali neznas kud,

Ni sama sebe ne shvataš,

Sad te je stigao Božiji sud.

Slike ti izlaze pred tvojim očima,

Srce ti u grudima zebe,

Tako je bilo u tim noćima,

Kad sam čekao samo tebe.

Kad jednom ostaneš sama,

A srce tako tušno zaboli te,

Veruj ja to znam sve,

Al ne vračaj se ,ne trazi me.

Ne mogu više sa tobom,

Vremena su prošla ta,

kunem ti se pred Bogom ,

Da sam te svim srcem volio ja.

Ali ti si odbacila sreću,

Odbacila si sve što sam ti dao,

Koliko sam puta zbog tebe plako.

Zato kad divni trenutci nestanu,

Kad jednom izgubiš sve,

A suze padati ne prestanu,

Ne zovi me ne traži me.

Ti si bila sreća života mog,

Iskreno volio sam te ,

Nek pomogne ti dragi Bog,

Al utjehu ne traži od mene,

Ne traži me,ne zovi me,

Kad jednom ostaneš sama u noći,

Kad nestanu svi divni snovi,

Ja ti utjehu tada dati necu moći.

Ovo je priča o dvojici prijatelja koji su isli zajedno po pustinji.

Odjednom,počeli su se raspravljati i jedan je udario drugog.

Udareni se osetio povređenim,ali bez reči napisao je na pesku:

"Danas sam dobio udarac od mog najboljeg prijatelja".

Produžili su tako,sve dok nisu našli jednu oazu gde su se odlučili okupati.

Onaj sto je dobio udarac zamalo se nije udavio kupajući se,ali život mu je spasio onaj drugi.

Kada je dosao k*sebi,taj što se umalo nije udavio,urezao je na jednom kamenu:

"Danas mi je moj najbolji prijatelj spasio život".

Onaj drugi ga je upitao:

-Kada sam te udario,ti si napisao na pesku a sada urezujes na kamen.Zašto?

Prijatelj mu odgovori:

-Kada neko napravi nesto loše,to treba zapisati na pesku da bi vetrovi izbrisali,ali kada neko uradi dobro,to treba urezati na kamenu da ga ništa ne može izbrisati.

Poruka:Naucite da rane zapisujete na pesku a srecu urezujte u kamenu.

Svako jutro kad se probudim,

Tako zelim da te poljubim,

Ali u sobi bez i jedne sene,

Nikog nema samo ja i i ovo prokleto vreme.

Sta mi nocas moze biti jos uteha,

Jos i jedna zora svice bez tvoga osmeha,

A da li si ikada znala da za tobom ludim,

Da mastam o tebi svako juto kad se budim.

Oprosti sto sada placem i sto nemam mira,

Kada cujem gitaru kako tuzno svira.

Jos uvek sedim u mraku sobe svoje,

I gorkim suzama pisem ime tvoje,

Jos uvek se u sebe nadam i molim,

Eh... kad bih samo znala koliko te jos uvjek volim.

Znas da volim da te diram,

Volim da te gledam a volim i da te nerviram,

Volim da te mazim,pazim i razmazim,

Ali ako hoces veceras da budemo sami,

Ugasi svetlo bice nam lepse u tami.

Pokloni mi nocas sebe i andjeo mi budi,

videces i sama sta ti moje srce nudi,

Da znas samo da te volim svakog trena,

I kada sanjam ma i kada disem,

I ovog trena kad ti ovu pesmu pisem.

Ma ne mogu ti reci nikada koliko si mi draga,

I koliko si u mome srcu ostavila traga.

Znam da me zelis a mozda zelim i ja tebe,

Hocu te sacuvati samo za sebe,

Znam da sam ti drag,vidim to u pogledu tvom,

I zelis da zivis u srcu mom,

A ti i neznas da vec jesi duboko u njemu,

I da volim sa tobom pricati bas o svemu,

Ali pomiri se stim,jer ja sam se vec,

Da nesmem te voleti,kao ni ti mene,

Jer od tog dana,ostale su samo uspomene.

U zivotu pozeli samo jedno,

Da nikad ne volis izgubljeno,

I izgubis ono voljeno.

Znam da su putevi na ovoj planeti,

Trnje koje bode,

da je malo staza  koje ka sreci vode.

Ja to znam po sebi,

Ako ima i jedna sreca,

Ja je ljubavi zelim samo tebi.

Ako me pitas jesam li srecan?-Jesam,

Jer da sam te preboleo siguran sam,

Prosla si usamljeno kao i uvek,

A ja sam ti tiho rekao-zbogom zauvek.

Oci tvoje rekle su mi sve,

Mislis da cu vecno patiti zbog tebe,

A ja sam tad pomislio zaboravi me.

Cvrsto sam odlucio da ja vise nisam,

Onaj koji ce te vecno cekati,

Dok ces ti sa drugim gradom setati.

Mozda jos ne priznajes,

Da sama ostajes,

Da polako se vise ne mozes snaci,

Ali veruj da to mi vise nista ne znaci.

Da znam sada kako ti je,

Kad citas reci moje,

Pisao bih jos tuznije,

Da rasplacem srce tvoje.

Pesma mi je sva od bola,

Svaki njen stih nesto znaci,

Zato sada kad je citas,

Pusti suzu al ne placi.

Vecno cu te spominjati,

U zivotu u samoci,

Iznenada jednog dana ,

Sam cu morat poci.

Kad vidis da me nema,

Osetices sta su boli,

Jer bas nikog nece biti,

Tako slicno da te voli.

Pozeleces tada znam,

Da ne zivis ni dan duze,

Docices i ti jednog dana,

Na grob da mi stvis ruze.

Tada ces mi grob pronaci,

Bice sav u gustoj travi,

Jer bas nikog nece biti,

Na grob da mi ruze stavi.

Setices se mog lica,

Iz kojeg jos ljubav zraci,

Setices se mojih reci,

Pusti suzu al ne placi.

Molices ti nekada nebo,

Mene da ti vrati,

Jer ce srce tvoje,

Bolno zamnom jos da pati.

A sada slobodno idi putem svojim,

Ja cu sam krenuti mojim,

Samo ne zaboravi reci ove,

Kad krenes u dane nove.

"Ne gledaj u lepotu,

Koja ce te zaneti,

Vec gledaj u dusi,

Koja ce te voleti."

Znaš li koliko boli ovo što mi radiš,

Znaš li koliko boli kad me čas pališ a čas gasiš,

Prvo me voliš,a onda si hladna,

Dođes samo kad si ljubavi gladna.

Za šta ti ja služim,još uvek se pitam,

Zašto ne želiš mi reći sve,

Znam boleće,al izdržaću,

Znam plakaću,al preboleću

Boli me kad me lažeš,

Kad istinu ne želiš da kažeš.

Ovo me boli,ovo me vređa,

Al ne želim da  tebi okrenem leđa,

Još uvek mislim,da postoji nada,

Al u sebi slutim da je  kraj,

Znam da više ništa neće biti,

Zauvek gotovo je.

I neću više padati nisko,

Nećeš  videti kako mi suze teku,

Jer moje suze te nimalo ne peku.

Al ćeš jednom osetiti moju bol,kunem ti se,

 Gorko ćeš plakati nad mojom slikom,

I bolno čeznuti za mojim likom.

Tražićeš me u svakom drugom,

Al me nikad nećeš naći,

I proklinjat ćeš moje oči,

zbog mene će ti biti besane noći.

A kad te negde sretnem,javiću ti se glasno,

Da sam te preboleo,neka ti bude jasno,

Spustićeš tužna samo glavu,

I nemo proći pored  mene,

Glas će ti moj tada,

Gorke probuditi uspomene.

                                           28.01.2009 god.

                           posvečena mojoj zabranjenoj ljubavi.

Bila je to ljubav čista,

Jedna ljubav iz detinjstva,

Svakog se jutra za njega moli,

Al je shvatila da je on više ne voli.

Prošle su godine i godine dana,

Na srcu joj velika osta rana,

Svakom sledećem se svetila,

Uvek kad bi se njega setila.

Lagala je druge i sebe,

Srce joj više ne zebe,

Al znaju ljudi da srca nema,

Kad joj je samo on bio tema.

Volela ga je ludo ,a bez njega ostala,

Bez osečanja i zla je postala,

Samo za njega je znala,

I u srečan kraj verovala.

Nikoga tako nije volela,

Od prevelike ljubavi je obolela,

"Nadala se da ga je prebolela",

Al uzalud,sve ga je više volela.

U godinu dana dva put ga vidi,

Ničega iz prošlosti se ne stidi,

Iz ljubavi sve je radila,

I zbog toga je mnogo patila.

Još uvek ga voli,

Kao da nema leka da ga preboli,

Godine su prošle,bila je mala,

A i dalje bi za njega sve dala.

Sada prođe pored njega,

Ni zdravo ne kaze,

Za svoja osečanja nezna da slaže,

Klecaju joj kolena kao i prvog dana,

Al nemože da oprosti i to joj je mana.

I dalje kad ga se seti,

Za njegovu sreču se moli,

Nikad nije želela da ga preboli,

Nada se da će nekad da je zavoli,

Da prestanu svi ti njeni boli.

To joj je bila ljubav,ona prava,

Prva ljubav,ne iskvarena čista,

Uz njega znala je da blista,

Njegov trag,trag proleća,

Večito će da bude njena ljubav,

Ljubav nemoguća    ???????????????

Prijateljstvo nije ptica,

Jer ptica odleti,

Prijateljstvo nije bajka,

Jer u bajci radi mašta

Prijateljstvo je sreća,

Koja nas spaja,

Prijateljstvo je ljubav,

Koja živi do kraja.

Prijateljstvo zato čuvaj,

Jer vredi više od svega,

Prijateljstvo zato čuvaj,

I bori se za njega.

Kada dođu jesenje kiše,

Kada lišće žuti i vene,

Doći ćes na naše mijesto,

Al nećeš naći mene.

Pitat ćeš jesenje kiše,

Gde sam i zašto me nema više,

Pitat ćeš visoku jelu,

Al ona će ostati nijema.

Nikad više doći neću,

Niti će vijetar doneti mene,

Zaboravi ime moje,

To jedino molim tebe.

Ponovo će doći jesen,

Ponovo će padati kiše,

I opet ćeš čuti jele,

Jer ljubavi nema više.

Ovo je ispovjest ranjene duše,

Koju u bolu suze sad guše,

Ovo je ispovjest duše koja pati,

I sretne dane pokušava da vrati,

Ovo je ispovjest ranjenog srca,

Koje u bolu pati i grca,

Ovo je ispovjest srca koje sluti,

Ali bez snage ranjeno šuti,

Ovo je ispovjest mladosti jedne,

Mladosti naivne,mladosti žedne,

Što je sve mogla i sve  htjela,

Ali nije umjela i nije smijela,

Ovo je ispovjest na kraju života,

Kada umiru snovi i umire lepota,

Kada sve nestaje u dubini tame,

Ostaju samo želje izgubljene same

Večeras ponovo razmišljam o tebi,

Opet mi misli odlaze nešto južnije,

Nošene jesenjim povetarcem,

Koji se poigrava lišćem na granama.

Iepred tvoje kuće postoji hrast,

Što mi zaklanja pogled od tvoje sobe,

Tiho poput iskusne veverice,

Penju se do tvog stana,

I ulaze kroz zakljucana vrata...

Spavaš  li ....................................

Ili i tvoje misli sada negde lete,

Da li ponekad i do mene slete?

Ili još uvek sam ti stranac? 

Ipak spavaš.................................

Ne neću te buditi,

I onako  neznam šta bih ti rekao,

Na papiru pocepanom iz neke beležnice,

Ostavljam ti ove reći,

Jer jedino tako znam ti nešto reši,

Budiš se i čitas znam,

Nemožeš sakriti iznenađenja,

I mene je isto tako iznenadilo,

Tako je to kad pustiš srce da luta,

Često završi gde se najmanje nadaš,

Ali uvek pronađe najbolje rešenje,

Misliš li sada bar malo na mene,

Ili su samo ovo neke naše uspomene 

Plakao sam one noći,

Kad je ona odlazila,

Nije mogla ništa reći,

U suzama sva je bila.

Rastavi nas njeno društvo,

A i moj najbolji drug htjede tako,

Na rastanku gledali smo se,

Plakala je ,a i ja sam plako.

Plakali smo i gledali smo se,

U našim srcima beše tuga,

Nije htela al moraše,

Ona poći za mog najboljeg druga.

I još plaćem ja noćima,

Da nevidi niko moje suze,

Proklinjem te hej najbolji druže,

Što mi moju dragu uze.

Shvatio sam sad zašto me nisi voljela,

Shvatio sam da me nisi možda preboljela,

Shvatio sam sad zašto me nisi htijela,

Shvatio sam i to  da nisi smjela,

Shvatio sam sad zašto si me idiotom zvala ,

Shvatio sam  jer si sve pogrešno o meni znala,

Shvatio sam sad da moramo ljubav u srcu kriti,

Shvatio sam da pred svijetom moramo nasmijani biti.

Shvaticeš možda  i ti jednog dana,

Shvaticeš možda  kad ti srce bude rana,

Shvatićeš možda al će kasno biti.

Shvaticeš jer ceš me zauvjek izgubiti.

Onako slucajno,nehotice,

Ponekad  pogledom zalutam,

U tvoje nevino i sretno lice,

Srce zatreperi,duša nemože odoleti,

U trenu mi u glavi zaigra misao,

"TEBE JE NEMOGUĆE NE VOLETI"

Volim te zbog onoga što jesi,

Zbog tvoje iskrenosti i tvoga šarma,

Volim te jer si realna i stvarna,

Volim te jer si posebna i poštena,

Volim te jer si prava za mene žena.

Znam i kad nisam stobom ,

Tvoj pogled će mi reći :

sve što osećaš i sve što želiš,

Tada  shvati čovijek jedan ,

Da mu bez tebe život nimalo nije vrijedan.

Onoga trena kada budem odlazio,

Tamo gdje me životna staza nosi,

Biću poput otpalog požutelog lista,

Kojeg vjetar po svuda raznosi

Kada budem odlazio,vjeruj,

Neće biti lako i bol ču u srcu kriti,

Bol će moje srce razdirati,

Tuga velika,pratilja će biti.

Kada budem odlazio,

Sabraću najlepše uspomene,

Na trenutke koje delio sam sa tobom ,

Kada sam te u oči sjajne  gledao,

I tvoj zvonki glas slušao.

A sada ti moram reći zbogom,

Kada budem odlazio,

Sva ću vrata za sobom zatvoriti,

Samo jedna ipak necu,

Ako se budeš predomislila,

Da bi na njih mogla ulaziti.

Nikad ti nisi bila moja,
Ni jednu noć,ni jedan dan,
Sve one dodire bez broja,
Sebi nikad,nikad,ne opraštam,
Sumnjam da si ikad bila moja.
Za tebe i mene ono "dalje" gine,
A svaka moja laž je noćas bolja,
Od bilo kakve tvoje istine,
Ne,ne krivim te ako je to tvoja volja.
Oslobodi me,molim te,oslobodi me,
Uzmi moju bol i baci je na sto,
Tu pred svima,hajde ne stidise,
Jesam li lud,i koliko pokaži i to,
Sad je vrijeme,neka vide svi.
Uzmi moju tugu pa proslavi,
Što ću ja zbog tebe otići na dno,
Misliš da je bolji onaj ko ostavi,
Za kraj ti evo,to poklanjam baš.
Na usnama tvojim vene moje ime,
I slijep može da vidi da me ostavljaš.
Hajde molim te,hajde,reci pred svima,
Kako  nisi moja,kako nisam tvoj,
Nek te sada neko GORI ima,
kad si tako htjela ti,
A sada te molim idi, idi,
Oslobodi me i ostavi.

Uvijek kada sklopim oči svoje,

Vidim anđeosko  lice tvoje,

Srce zaboli,duša u očaju pada,

Muči me,zašto se nismo sastali tada,

Kad pitam za tebe drugove tvoje,

Kažu da si srečna sada,

Tvoja sreča za mene je izgubljena nada,

Ćujem da te ludo voli,

Dok srce moje kidaju boli,

Čujem da si srečna rekli su mi svi,

Samo nisam ja evo plačem,

Jer nismo zajedno mi.

Tako mi nedostaješ, gdje si sada ove noći,

Da vidiš  mi usne kako plaču i suzne oči.

Želeo bih da te vidim makar to bilo poslednji put,

Želeo bih da ti kažem da na tebe nisam ljut,

Eh, kad bi me videla ovakvog počela bi suze liti,

A posle tebe druge žene pored mene neće biti,

Uplakan i tužan biću ceo život svoj,

Jer sve što imah dadoh tebi ženi voljenoj.

Kružile su mnoge priće o tebi,
A ja sam se pitao u sebi,
Da li me prijatelji lažu
Ili mi samo istinu kažu,
Nisam verovao drugima,
Nisam verovao baš svima,
Verovao sam samo jednoj "breskvici,"
Mojoj najboljoj drugarici,
Ona mi je pravu istinu rekla,
Ali iz moga oka nijedna suza nije potekla,
Jer sam zbog tebe i suviše patio,
I da mi ništa više neznačiš kasno sam shvatio,
Neko bi drugi na mom mestu tužan bio,
Jer ti si ljubav koju sam oduvek snio,
Al snovi i java to su razlicite stvari,
Jer neko pogreši pa sve pokvari,
Slušao sam i dalje tvoje slatke priće,
I sve jedna na drugu liće,
Slušao sam opet tvoje bezbrojne laži,
Šta stvarno misliš budi iskrena pa mi kaži,
Sada je već kasno za sve,
Jer ti si srušila sve moje sne,
Mislila si da laži neću otkriti,
A znala si da me možeš tako izgubiti,
Tako se i desilo,nema šta da se krije,
Prevarila si me ,al žao ti nije,
Jer ti neznaš srcem svim da voliš,
Al ceš jednog dana za ljubav da moliš,
Toga ćeš dana i ti shvatiti,
Da si me zauvek izgubila i da ti se nikad neću vratiti.

Usamljeni čovjek sjedi sam za stolom,

Umire za njom i druži se sa bolom,

Nema nikog da mu priđe i nešto mu kaže,

voleo je iskreno nekad da je slaže.

Gorko vino noćima je pio,

Tražio je utjehu i sreću sa vinom,

Žalio je nju što ode sa jedinim sinom.

Žalio je nju.......žalio je i sina........,

Proklinje što ga ovako osudi sudbina,

Plaće, a srce ga i duša boli,

Jer je još uvjek iskreno voli,

Nema kuće,nema života svog,

Sve je izgubio kaznio ga Bog,

Ona sada sa drugim živi,

Neće ni tužnog da ga vidi,

Poslednju cašu diže i nazdravlja svima on,

Poslednji put sina doziva svog,

Pada mrtav od ljubavi za sinom,

Prokleta da je ona sto ga ostavi,

da se pati sa sudbinom.

Iz dana u dan pokušavam da te zaboravim,

Da te prebolim,da srce prestane da vene,

Pokušao sam drugu da zavolim

I život mi več jednom stazama sreće krene.

Pokušao sam da na tebe više nemislim,al neide

jer pratiš me ko sunca sjaj,

moje oči,kada ih sklopim,samo tebe vide.

Ja opet samo na tebe mislim znaj.

Dolazis mi u snu i tiho šapćeš da me voliš

i nestaješ u mračnim noćima

Onda se budim sav uplakan,jer mnogo me boliš,

I nespavam,jer plačem za tvojim očima.

Duša me boli,glava mi puca

Eh kad bi mogla samo da shvatiš

kako je meni u ovom trenu sada,

da čuješ mi srce kako pomamno kuca.

možda bi na javi poželela da mi se vratiš

jer moj se život bez tebe polako raspada,

 gubim nadu i polako nestajem u tami.

Sanjam,opet ko nekad nas dvoje sami.

Osijecam kako mi duša lagano napušta tijelo

I tebe u snu stiže,da ti kaže istinu

da ti kaže mrtvo srce što živo nije smijelo.

Nikad nisam smeo,jer tu hrabrost

nisam mogo da isteram na čistinu.

Tiho šapćem dok slatko spavaš ti ,

Da te moje srce nikad nece preboleti.

A kad me sanjaš  reći će ti duša moja tiho:

"Jedne tuzne noći on je uplakan oči zatvorio,

Zaželeo da ti budes sretna, kad on nije bio,

Dok je te reći izgovarao on je u bolu izdahnuo,

Kad se ujutru probudiš i kada če ti suza,

niz obraz lagano poteči

Znaj da sm te iskreno voleo,njegove su zadnje reči.

Ako me sretneš negde u gradu,

Gde se u posljednje vrijeme šećem

Ponašaj se kao da me sreces prvi put,

jer u novi život ja bez tebe krećem.

Jesmo li se već mi negde videli,

rijeci samo i molim te zaboravi.

Otvori oči  ljubavi i pogledaj kradom

samo sretni šetaju našim gradom.

A gdije smo mi, šta smo bili i šta imali.

Znali..............,imali..............,

Zato............,zaboravi.

Pogledaj kako trešnja u tvojoj bašti,

Iznova cvijeta svakog proljeća,

Nasmiješi se jutru koje dolazi,

Zagrli bjelinu novih dana i zaboravi.

Kasno je već, hoću reći zreli smo ljudi,

To jest nismo više dijeca,

I znam da nije lako,

I znam da možda i boli.......,

Ali pokušaj, molim te pokušaj i zaboravi.

Daljina nas deijli,

Al nemoj da patiš,

Čekaću te verno,

Sve dok mi se ne vratiš.

Daleko si voljena moja,

Duge su mi tamne noći,

Al ljubav mi snagu daje,

Da izdrzim u samoći.

Daljina nas dijeli,

Al ljubav nas spaja,

Teško je teško,

Bez tvoga zagrljaja.

Daljina nas dijeli,

A samoća boli,

Sve je ipak lakše,

Kad se neko voli.

Daleko si od očiju,

Al mi nesmeta,

Ja te volim još,

Pa da si i na kraju sveta.

I kada sunce ispred zvijezde pobjegne,

I kada mjesec svoj zenit na nebu dosegne,

Znaj da ću tada mislit samo na tebe,

Znaj da te tada želim samo kraj sebe.

Prije tebe,ja za ljubav nisam znao,

Prije tebe samo sam dane sebi krao ,

A sad sam ih samo tebi dao.

Jeli moguće da se tako mnogo zaljubim,

Da se u dubinu tvojih očiju izgubim.

i da mi na svetu više ništa važno nije,

Jer tvoja ljubav jače od Sunca grije.

Nije mi žao što sam cijeli život tebe čekao,

I još bih toliko,ne bih li tvoju ljubav stekao,

Prije sam mogao, da se drugima čudim,

A danas i ja od ljubavi za tobom poludim.

Volim te,ti si mi jedina na svijetu,

Za mene si ljepša i od rose u cvijetu,

Volim te kao nijednu drugu do sada,

Jer tvoja ljubav mojim srcem i dusom vlada.

Hej gitaro samo sviraj,

Moju dušu pjesmom diraj,

Na ljubav me staru podsjeti,

Da osjetim kako je bilo voljeti.

Samo ime joj ne spominji,

Ja te molim,

Jer u srcu mom je još,

I nemogu da je prebolim.

Gitaro sviraj,neka srce zaboli,

I nek osjeti da se samo,

Prva ljubav,

iskreno voli.

Svojim žicama ti potresi,

Neka sve odjekuje,

Jer ona  nažalost,

Kraj mene više nije.

Tiho i lagano grobu se spremam,

Šta će mi život kad tebe nemam,

Ovo što ti pišem to nije šala,

Opet ti kažem na svemu hvala.

Umreću jedne jesenje noći,

Dok cjela priroda spi,

I niko zamnom zaplakati neće,

Samo majka,a ko zna možda i ti.

Al kad prođeš pored groba moga,

Gdje raste cvjeće i zelena trava,

Tiho bar tada reci:

**Ovde moja ljubav spava**

Uzimam ovo iz dubine srca,

Jer jedino ono, što u meni kuca,

Odlazim tamo da ne slušam više rijeći,

Odlazim tamo jer ti želim nešto reći.

Ovde sam sada, stojim na kraju grada,

Usamljen tužan i sam,

Rekla si da ceš doći,

Al te nažalost nema i ove noći.

I sada još uvjek ovde stojim,

I naše protekle dane brojim,

Brojim naše dane sreće,

Koje se nikada vratiti neće

Istina je što si čula,

Da za svadbu tvoju pitam,

Hteo bih i ja doči,

da te vidim i čestitam.

Niko nikad znati neće,

Da si mome srcu tuga,

Al te molim ako dođem ,

Pozdravi me ko druga.

Znaj da će mi teško biti,

Kad ti budem cvijeće dao,

Kada budem svoju ljubav,

Drugome ispračao.

Meni jesen ,tebi proleće,

Meni tuga,tebi dani sreće,

Udaješ se,ja ti želim ti sreću,

Duša me boli,al znaj to priznati neću.

Najteže mi je kad te sretnem,

Tada si za mene mora prava,

Tvoje mi oči tada kažu,

Da smo stranci bez pozdrava.

Kada te opet budem sreo

Neću moći suze skriti,

Moliću te vrati mi se,

Nemogu te  prežaliti.

                                       11.09.2008 Četvrtak

Noćas kad se rastanemo,

Ti pritisni moju ruku jače

Da vidim u očima ,

Kome se smeje,a kome se plače.

Noćas srce kad zaboli,

Nočas  kad se rana  stvori,

 Pitaj srce svoje,

Da li pamti ime moje.

Noćas neka ova kiša

Tragove naše sve izbriše,

I nek nevidi niko više,

Da se dvoje rastaviše.

Saznaceš znaj jednoga dana,

Kad mene nebude više,

Zašto sam plakao za tobom,

Zajedno sa kapima kiše.

Kad moja ljubav bude mrtva,

I kad više nebude mene,

Shvaticeš da sam bio žrtva,

**Jedne ljubavi zabranjene**

Tada ćeš moliti dane,

Da ti na tren budu bolji,

Da i ti jednom shvatiš,

Kako je kad te neko,

**Uzalud voli**

Ponoć je prošla,svetla se gase,

Ja šapućem ime tvoje.

Ti stara lipo raširi grane,

Miluj prozore njene,

Možda će draga otvoriti prozor,

I u sijenci tvojoj vidjeti  mene.

Ali lipa stara poče da šumi,

I prosu suze svoje,

Njene suze pokvsiše

Ovo tužno lice moje.

Otvori prozor majka njena,

pod lipom mene spazi

I tužnim mi glasom reće

Ne čekaj je sine, odlazi

**Nje više nema**

Voleo sam oči tvoje,

Te divne oči, oči plave boje.

U njima lik sto ko sunce sja,

I pitam se jesam li to možda ja.

Dali me stvarno voliš,

Pa me u očima nosiš,

Il je to samo blijeda slika,

Mog tužnog zaboravljenog lika.

Ne spominji mi to ime,

Još uvjek me boli,

Možda bih joj se vratio,

Da me još uvjek voli.

Ne spominji mi je ,

Jer još u meni živi,

Ne mrzim je ni sad,

Jer oboje smo krivi.